Од свих страхота које су задесиле српски народ у Другом светском рату вероватно је најтеже и најболније сагледати судбину деце која су невина и беспомоћна изложена терору и страдању. У једном извештају који је Комесар за избеглице и пресељенике Томо Максимовић упутио Српској православној цркви добијамо податак да се у јуну 1942. године на територији окупиране Србије налазило 62.050 деце узраста испод 14 година. У извештају Милана Недића упућеног генералу Бадеру каже се да се у августу месецу 1942. године у Србији налази 80.000 деце. Готово половина ове деце потицала је из сеоскох домаћинстава. На збрињавању ове деце Комесеријат за избеглице и пресељенике почеће конкретно да ради активно тек почетком 1942 године.
Први покушај смештања избегле деце бележимо у августу 1941. године, на територији града Београда формирана су излетишта за избеглу децу. Смештај и исхрана обезбеђен је у приватним кућама док су у ова илетишта деца долазила повремено. Једно од таквих излетишта формирано је 4. августа када је у школи „Матија Бан“ где је било смештено 175 избегличке деце. У овом излетишту организована је и настава у два одељења као и аналфабет курс. Почетком 1942. године почиње распоређивање избегличке деце на територију окупиране Србије. Фебруара месеца на територију општине Пожаревац пресељено је из Београда 50 деце која су распоређена по сеоским домаћинствима у околини Пожаревца. Поред Београда, за смештај избегличке деце одабране су и бање Врњачка, Сокобања, Рибарска, Ковиљача и Матарушка.
Припреме за пријем деце у Матарушкој Бањи почиње половином 1942. године, a према плану свој смештај у Матарушкој Бањи у том тренутку нашло би око 1000 малишана. Поред смештаја СИД у Матарушкој Бањи замиљшен је тако да буде и школска и здравствена установа. За првобитни смештај малишана одабране су виле „Карајовић“, „Ибар“ и „Буњак“ као и Жандармеријски дом. Већ у октобру 1942. године због захтева немачке команде деца су измештена из виле „Ибар“ и Жаднармеријског дома. Tоком трајања рата деца ће бити изнова враћана у виле, а поред горе наведених деца су смештана још у виле „Студеница“, „Краљево“, „Столови“, „Хелвеција“. У августу 1943. године отвара се и Дом за смештај деце у Манастиру Студеница. И након краја рата године дом је наставио са радом. Приметно је по извештајима да се број деце и радника смањује али дом ће функционисати све до 1947. године када је дом расформиран и пребачен на Рудник.
Kроз такозвавни „СИД“ (Српски избеглички домови) у Матарушкој Бањи ће до 1947. године проћи хиљаде малишана, многи од њих нису дочекали крај рата и поновни сусрет са својим породицама. Преминула деца сахрањивана су на гробљу у Конареву, на којем се данас налази специфично спомен обележије у облику беле пирамиде.
