Паралелно са развојом смештајних капацитета Матаршке Бање расте и потреба за већим угоститељским капацитетима. Почетке угоститељства везујемо за гостионицу „Матаруге“ која ће након Првог светског рата бити реновирана и преименована у „Ресторација“. Исти објекат ће око 1930. године бити срушен и на његовом месту настаће један од симбола Матарушке Бање, хотел „Жича“.
Након договора са управом Матарушке Бање, млади угоститељ Дезидар Хован започеће изградњу новог хотела који ће бити отворен 1932. године. Један од најмодернијих хотела тадашње Југославије изграђен је према пројекту архитекте Милана Злоковића, доајена српске архитектуре. Хотел је 1945. године национализован, а током 50их година кровна тераса хотела је зазидана чиме су проширени смештајни капацитети али нажалост угрожен је визуелни идентитет објекта.
Период између два светска рата представља период убрзане изграње Матарушке Бање. У кратком времену отварају се гостионице, кафане, крчме и народне кухиње. У Матарушкој Бањи постојале су следеће гостионице, „Колешница“ власништво Милосава Бабића, „Вардар“ у власништву Животе Бугарчића Пурића, „Југославија“ власништво Михајла Бабејића односно касније Милана Јовичића, „Венеција“ у власништву Милосава Букумире, „Крагујевац“ у власништву Косаре Костић, своју гостионицу имао је и Драгослав Антић. Чувене бањске кафане тог времена биле су „Код ловца“ власника Милосава Тошића и „Код проје“ у власништву Живојина Тодоровића. Поред кафана у бањи је радио и велики број крчми/механа неке од њих су „Ибар“ и “Липов лад“ поред њих у међуратном периоду радиле су и крчме Војислава Милетића, Станислава Милића, Велимира Новаковића, Витомира Радујевића и Милосава Бабића. Треба споменути и постојање народних кухиња пре свега „Здрављака“ који је био у власништву Иванке Мазетић, и кухиња Косте Петковића као и Жарка Прокина.
Због економских прилика власништво над неким објектима се мењало током времена. Тако имамо пример кафане „Југославија“ коју је на ушћу потока Пећинца у реку Ибар иницијално изградио Михајло Бабејић, трговац из Љига. Због дугова кафану је 1935. године продао краљевачком угоститељу Милану Јовичићу, у то доба власнику и краљевачког хотела „Париз“. Кафана ће до 1941. године бити под рентом краљевачких угоститеља. Један од власника „Југославије“ био је Светозар Тоза Живковић, отац Предрага Живковића Тозовца певача народне музике. Власништво ће мењати „Липов лад“ који ће поред Видосава Јерена бити у власништву и Љубисава Ђокића.
Након Другог светског рата Матарушка Бања доживела је велике промене. Велики број објеката био је национализован. На почетку 1948. године оснива се Среско угоститељско предузће „Матарушка Бања“. Управљање над овим предузећем преузима Живојин Ракићевић – Дика. Ово предузеће замениће ново Угоститељско предузеће „Матарушка Бања“ које је основано 1.1.1955, а на његовом челу нашао се Слободан Петровић. Током 1974. године из постојећег предузећа издвојиће се медицински део ( Агенс ) чиме настаје Природно лечилиште „Матарушка Бања“.
Литература:
др М.Матијевић, Краљевачке кафане
Фотографије Хотела Жича преузете су са сајта фондације Милан Злоковић.
