Не може се замислити прича о историји Матарушке Бање без Дезидара Деже Хована и његовог хотела Жича. Као млади угоститељ доселио се из Земуна 1929. године, тада са Акционарским друштвом потписује уговор по којем се обавезује да на месту кафане „Ресторација“ подигне нов и монденски хотел.
Архитекти Милану Злоковићу, оцу модерне у српској архитектури, поверено је планирање градње хотела и 1932. године у Матарушкој Бањи отворен је велелепни хотел који је подсећао на најлепше хотеле француске ривијере.
Миран живот и рад породице Хован прекинуо је Други светски рат. Једну од ратних недаћа породице Хован описао је у једном чланку Дезидаров син, угледни новинар, Јован Хован:
„Нас су у позну јесен 1941. (мама је говорила да је то било за празник светог Луке) партизани депортовали на Ушће, где смо држани као таоци месец и по дана. Преки партизански суд осудио је моје родитеље на смрт, тако су тада завршавали богаташи. На срећу, потпредседник тог суда био је један цивилизовани учитељ Вања Хаџић, који је објаснио да се људи не могу тако једноставно осудити на смрт, само зато што су имућног стања. То је нашим родитељима спасило главе.А док смо ми боравили у интернацији, хотел Жича је уредно опљачкан и то од подрума до горње терасе. Изгледало је као да је кроз њега прошла инвазија скакаваца. Када смо се коначно вратили у Матарушку Бању, у њој су били стационирани немачки војници, док је у нашем стану била немачка команда. Одсели смо код бана Милана Николића, а како су ми оба родитеља перфектно говорили немачки језик, отишао је отац немачком команданту и замолио га да испразни наш стан, јер, ето, вратили смо се…
– Стрпите се само дан-два! – одговорио је овај.
И стварно, након два дана уселили смо у наш хотелски стан.„
Крај рата донео је породици Хован нове проблеме. Њихов хотел је национализован, а Дезидар Хован до краја живота остао је да ради у свом хотелу. Умро је у Матарушкој Бањи, а сахрањен је на гробљу у Конареву.
