Крај Другог светског рата донео је велике промене за Матарушку Бању. Бања је 1945. године национализована и власништво над бањом прелази са Акционарског друштва на државу ФНРЈ, односно са приватног на друштвену својину. Прве значајне промене долазе у пробним бушењима бањских бунара 1945. године. Већ наредне две године долази до формирања бањских бунара 3 и 4 као и до продубљивања бунара број 2. Матарушка Бања добиће и јавно осветљење 1946. године. Предузеће „Матарушка Бања“ основано је 1948. године. Први руководиоци овог предузећа били су Живојин Ракићевић, Жико Луковић, Рајко Михајловић и Добривоје Буњак. Након шест године, 1954. године предузеће ће постати Угоститељско предузеће „Матарушка Бања“ на чијем челу ће се у том тренутку наћи Слободан Петровић. Тек 1960. године Матарушка Бања ће добити статус лечилишта. Током наредних деценија лечилиштем ће руководити Душан Никезић, Жарко Бажалац, Рајко Спасојевић и Миодраг Марић.
Значајну прекретницу у историји Матарушке Бање представља 1951. година. На почетку те године, тачније 15. јануара када у вили Маричић ( некада вила Краљево ) започиње са радом Зимско купатило чиме ће први пут бања радити и у току зимске сезоне. Сама вила Маричић ће 1961. године постати део новооснованог Центра за физикалну медицину и рехабилитацију реуматолошких и гинеколошких обољења, будућег Агенса.
Педесете године 20. века донеле су још битних промена у изгледу бање. Тераса хотела „Жича“ је зазидана 1951.године чиме су се повећани смештајни капацитети али се значајно изгубило на визеалном идентитету објекта. Бањчанин Мита Радовановић, грађавински техничар, заслужан је за изградњу моста преко реке Ибар 1953. године. Сам мост, обновљен после пада 1987. године представља један од симбола Матарушке Бање. Битно је напоменути и низ радних акција које су спровели сами мештани са циљем уређења бањског парка и саме Матаруше Бање.
Током шездесетих године доћиће до даљег унапређења смештајних капацитета. Вила „Козара“ ( некада вила „Столови“) биће адаптирана 1964. године. На крају исте године хотел „Жича“, виле „Триглав“, „Козара“ и „Луковић“ као и ресторан „Југославија“ добиће централно грајање. Сам ресторан „Југославија“ биће додатно проширен 1968. године.
Почетком седамдесетих година долази до идеје на изградњи новог и модерног хотела. Према нацртима архитекте Мише Миловановића биће изграђен хотел „Термал“ који је отворен 1974. године.
